Ponedjeljak,  3. listopada

    Danas je došao keramičar i započeo s postavljanjem pločica. Usput je stigao i električar obaviti neke sitne radove. 

Kao da mi je sunce granulo, sretna sam, kuham im kavicu, nutkam hranom i pićem. Tko je mogao i pomisliti da će me pojava majstora toliko obradovati. Čak  pomažem električaru dodajući mu alat da čovjek ne mora stalno silaziti s ljestvi. Da nisam razvila stockholmski sindrom prema majstorima?

Pločice su velikih dimenzija i posao brzo napreduje, već mogu zamisliti kako će kupaonica izgledati. Još je bolje to što počinjem vjerovati da će ubrzo biti i dovršena. Baš je dobro da sam inzistirala na pločicama tih dimenzija, usprkos sumnji mog muža. Velike pločice, lakše čišćenje, ne riba on kupaonicu nego ja. Praktičnije su i ljepše, baš mi se sviđaju kupaonice s tim velikim pločicama. Brzo postavljanje samo je njihova dodatna prednost koju tek sada vidim. Unatoč tim mojim razumnim argumentima, moj tvrdoglavi muž opirao se koliko je mogao, pretraživao po Internetu stranice s pločicama i donosio kataloge iz raznih trgovina keramike u nadi da će me pokolebati. Sve to samo zato što mu je prijatelj rekao da ta dimenzija nije baš dobra za našu kupaonicu. Nemam pojma zašto je neka dimenzija dobra ili ne, a baš me i ne zanima. Zanima me samo da moja kupaonica izgleda poput onih koje sam gledala na stranicama za uređenje interijera. Na koncu, moj muž je ipak  popustio i danas kad stigne s posla i vidi popločenu kupaonicu, moći ću mu likujući reći „Eto, vidiš!“ 

U tom razmišljanju prekinuo me majstor obavještavajući me da neće biti dovoljno pločica. Ostala sam zaprepaštena, pa kupili smo 10 % više od potrebne količine, baš kako nam je rekao. Objasnio mi je da kupaonica ima takav oblik da je puno pločica zbog velike dimenzije morao rezati i sad ima puno više otpada nego je to uobičajeno. Nema druge nego kupiti još pločica. Problem je u tome što u trgovini nema zaliha, nego se naručuje iz središnjeg skladišta, a na isporuku se čeka tjedan dana. 

Kad je došao kući, moj dobri muž samo me je tužno pogledao i uzdahnuo.  Nije rekao „Eto, vidiš.“